U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu mesečnu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.

Generalštab između javnog interesa i investicionih projekata

Skupština Srbije usvojila je lex specialis za kompleks zgrada Generalštaba, teško oštećenih tokom NATO bombardovanja 1999. godine, čime je vlast otvorila put za komercijalnu izgradnju na jednoj od najvrednijih i urbanistički najosetljivijih lokacija u centru Beograda. Odluka se odnosi na prostor između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske, koji decenijama predstavlja simbol savremene istorije, ali i jednu od ključnih tačaka sukoba između javnog interesa i investicionih planova države. Interesovanje za gradnju hotela i pratećih sadržaja na toj lokaciji početkom 2024. godine pokazao je Džared Kušner, zet američkog predsednika Donalda Trampa, čime je pitanje sudbine Generalštaba dobilo i dodatnu političku i međunarodnu dimenziju.

Iako je projekat u jednom trenutku doveden u pitanje zbog pokretanja istrage o regularnosti potpisivanja dokumentacije kojom je Generalštabu ukinut status kulturnog dobra, zakonodavna intervencija usledila je ubrzo. Izmene i dopune Zakona o posebnim postupcima za revitalizaciju ovog prostora usvojene su 7. novembra, uz podršku većine poslanika, dok je manji deo parlamenta glasao protiv ili bio uzdržan. Skupština je istovremeno prihvatila i predlog da zakon stupi na snagu odmah, pre isteka zakonskog roka, čime su svi postupci vezani za projekat proglašeni hitnim.

Takvim pristupom, nadležnim državnim organima naloženo je da bez odlaganja izdaju sve potrebne dozvole i akte, čime se praktično uklanjaju administrativne i institucionalne prepreke za realizaciju projekta. Lex specialis, kao poseban zakon koji ima prednost nad opštim propisima kada uređuju istu oblast, u ovom slučaju ponovo je upotrebljen kao instrument za ubrzavanje politički važnih investicija. Reč je o mehanizmu koji je aktuelna vlast već primenjivala u projektima poput „Beograda na vodi“, nacionalnog stadiona i EXPO 2027, a čija primena u slučaju Generalštaba otvara pitanja o odnosu države prema sistemu zaštite kulturnog nasleđa i ulozi institucija u odlučivanju o prostorima od posebnog javnog značaja.

„Mi smo živi zid“

Takav zakonodavni pristup brzo je proizveo reakciju u javnosti i izveo pitanje sudbine Generalštaba iz institucionalnih okvira na ulice Beograda. Hiljade studenata i građana okupile su se pod sloganom „Mi smo živi zid“, izražavajući protivljenje planovima da se kompleks sruši i ustupi komercijalnoj gradnji. Poziv na protest potekao je od inicijative Studenti u blokadi, a okupljanje je imalo snažnu simboličku dimenziju. Studenti su sprejom iscrtali crvenu liniju oko parcela Generalštaba, dok su učesnici protesta svojim telima formirali „živi zid“ oko zgrada, želeći da pokažu da prostor smatraju delom zajedničkog kulturnog nasleđa, a ne pukim građevinskim resursom.

Tokom obraćanja okupljenima, predstavnici studenata jasno su artikulisali zahteve, tražeći ukidanje lex specialis-a, poništavanje odluka Vlade kojima je Generalštabu oduzet status kulturnog dobra i razjašnjavanje okolnosti pod kojima je ta odluka doneta. Naglašeno je i da se očekuje završetak istrage Tužilaštva za organizovani kriminal u vezi sa sumnjama u falsifikovanje dokumentacije, uz poruku da je protest tek početak šire borbe za očuvanje kompleksa. „Ne damo Generalštab“, poručeno je sa skupa, uz upozorenje da će se otpor nastaviti ukoliko se zahtevi ignorišu.

Za razliku od poruka koje su sa protesta upućene, deo provladinih medija pokušao je da umanji njegov značaj. Pro-režimski Informer je okupljanje predstavio kao neuspeh, fokusirajući se na proizvoljne procene broja učesnika i ignorišući razloge zbog kojih su se građani okupili. U izveštajima tog medija protest je okarakterisan kao „fijasko“, uz tvrdnje da se odazvao mali broj ljudi, čime je pažnja svesno skrenuta sa suštine javnog nezadovoljstva.

Takvo izveštavanje zanemaruje činjenicu da studentski protest nije bio usmeren ka „običnoj zgradi“, već ka mestu koje ima snažno emotivno i simboličko značenje za veliki deo društva, posebno za generacije koje pamte NATO bombardovanje. Iako je formalni status Generalštaba promenjen političkom odlukom, u kolektivnom sećanju on i dalje funkcioniše kao deo kulturnog i istorijskog identiteta grada. Upravo tu dimenziju studenti su prepoznali i artikulisali kroz simbol „živog zida“, poručujući da se istorija i sećanje ne mogu izbrisati administrativnim potezima ili posebnim zakonima donetim po hitnom postupku.

Moguća obnova Generalštaba

U zvaničnom obrazloženju odluka o rušenju Generalštaba često se polazi od tvrdnje da objekti više nisu bezbedni i da njihova obnova nije realna opcija. Međutim, u stručnoj dokumentaciji koja se retko pominje u javnosti, iznet je drugačiji pristup koji ne podrazumeva potpuno uklanjanje kompleksa. Tim stručnjaka angažovanih na tehničkoj kontroli projekata predložio je selektivno i kontrolisano uklanjanje najteže oštećenih delova, uz zadržavanje stabilnih konstrukcijskih celina. U tom mišljenju se navodi da bi takav postupak omogućio formiranje „autostabilnih“ delova objekata, dovoljno udaljenih od javnih saobraćajnica i bez potrebe za dodatnim privremenim merama obezbeđenja, čime bi se stvorili uslovi za kasniju, celovitu sanaciju umesto trajnog brisanja kompleksa iz urbanog tkiva grada.

Jedan od autora tog stručnog predloga, građevinski inženjer i profesor u penziji Dušan Najdanović, ukazuje da tvrdnje o nemogućnosti obnove Generalštaba nemaju stručno utemeljenje. Prema njegovom objašnjenju, jedan deo kompleksa nalazi se u povoljnijem konstruktivnom stanju, dok bi se drugi mogao obnoviti izgradnjom nove konstrukcije koja bi bila funkcionalno i statički povezana sa postojećim celinama, uz očuvanje osnovne arhitektonske i prostorne logike objekta. Najdanović osporava i argument da bi takav pristup bio nerazumno skup, poredeći ga sa drugim državnim projektima koji se realizuju bez ozbiljnog preispitivanja troškova. „Taman posla. Užasno skup je Nacionalni stadion“, poručuje on, ocenjujući da bi potpuno rušenje Generalštaba predstavljalo ne samo stručnu grešku, već i težak udarac za kulturno i istorijsko pamćenje društva.

Razvoj događaja:

U međuvremenu, stigla je i nova vest koja dodatno osvetljava tok čitavog slučaja. Firma „Afiniti Partner“, u vlasništvu Džareda Kušnera, saopštila je da odustaje od projekta izgradnje hotela na lokaciji Generalštaba u centru Beograda. Portparol Kušnerove privatne investicione firme naveo je da se odluka donosi jer „značajni projekti treba da ujedinjuju, a ne da dele“, dodajući da se iz „poštovanja prema narodu Srbije i Beogradu“ prijava povlači u ovom trenutku.

Na ovu odluku reagovali su i studenti u blokadi, koji su upozorili da povlačenje jednog investitora ne znači i odustajanje vlasti od sporne namere. Porukom „Ako neće Trampov zet, ima ko hoće“, studenti su ukazali na realnu opasnost da će režim pokušati da pronađe novog investitora i nastavi sa planovima koji podrazumevaju uništavanje kulturnog dobra u samom centru Beograda.

Ovaj razvoj događaja potvrđuje da se pitanje Generalštaba ne završava povlačenjem Kušnerove firme, već ostaje simbol šireg sukoba između javnog interesa, zaštite kulturnog nasleđa i netransparentnih investicionih projekata, koji i dalje izazivaju snažan otpor u delu stručne i građanske javnosti.

Autor: Nataša Stanojević