U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu mesečnu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.

Izgradnja lidera kroz medije – Milorad Dodik kao simbol zaštite srpskog naroda

U srpskoj javnosti, posebno u medijima koji imaju značajan uticaj na oblikovanje političkog narativa, Milorad Dodik se gotovo u kontinuitetu portretiše kao centralna figura u očuvanju interesa Republike Srpske i kao dosledni politički lider koji se suprotstavlja spoljnim pritiscima i zapadnim intervencionističkim politikama u Bosni i Hercegovini. U izveštavanju portala kao što su Večernje novosti, Informer i Alo, Dodik je u maju 2025. godine prikazan kao nepokolebljiv branilac srpskog entiteta u BiH, kao neko ko ne pristaje na „nametnuta rešenja“ i ko otvoreno osporava legitimitet Visokog predstavnika Kristijana Šmita, istovremeno promovišući političko partnerstvo sa Rusijom i ističući prijateljske odnose sa zvaničnicima Srbije.

Medijski narativ dominantno se oslanja na predstavljanje Dodika kao lidera koji ima jasnu viziju i hrabrost da kaže „ne“ Zapadu, uz isticanje njegovih govora na međunarodnim forumima, poseta Rusiji i susreta sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Večernje novosti gotovo svakodnevno izveštavaju o njegovim izjavama, koje su često uperene protiv Šmita, Evropske unije i NATO-a, dok mu se u retoričkom smislu pripisuje uloga „zaštitnika istine“, „čuvara mira na Balkanu“ i „čoveka koji ne odstupa od Dejtonskog mirovnog sporazuma“. Paralelno s tim, Dodik se u ovim medijima prikazuje i kao lider koji vodi aktivnu unutrašnju politiku — dodeljuje finansijska sredstva opštinama, prisustvuje komemoracijama i neprestano ističe „jedinstvo srpskog naroda“.

Informer i Alo, iako nešto kraće i senzacionalistički, takođe u kontinuitetu promovišu Dodika kao borca protiv „međunarodnog protektorata“ i „lažnog moralizma Zapada“, često uz dramatizaciju naslova i tvrdnje da je on „meta specijalnog rata“ zbog svoje privrženosti Rusiji i Republike Srpske. U tom kontekstu, Dodik se u tim medijima retko problematizuje — njegove političke odluke ne nailaze na ozbiljniju kritiku, a svi pokušaji osporavanja njegove pozicije uglavnom se tumače kao orkestrirani napadi spolja, najčešće iz Sarajeva, Brisela ili Vašingtona.

Ukupan medijski okvir u Srbiji gradi atmosferu u kojoj je Dodik predstavljen kao ne samo legitimni lider Republike Srpske, već i kao stub regionalne stabilnosti i nacionalnog jedinstva. Izveštavanje gotovo u potpunosti izostavlja ili marginalizuje unutrašnje kontroverze koje ga prate unutar BiH, uključujući i optužbe za korupciju, autoritarnost ili političku polarizaciju, te ga medijski stavlja u poziciju žrtve stranog mešanja i političkog progona. Na taj način, domaći mediji u Srbiji aktivno učestvuju u jačanju Dodikovog političkog legitimiteta, istovremeno prikrivajući ili relativizujući aspekte njegove vlasti koji su predmet oštrijih kritika na međunarodnom planu.

Moskva kao oslonac Dodikove politike

U maju 2025. godine, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik boravio je u Moskvi na poziv predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina povodom obeležavanja Dana pobede nad fašizmom. Poseta je imala višestruku simboličku i političku vrednost, budući da su je srpski mediji predstavili ne samo kao gest diplomatskog protokola, već kao akt dubljeg identitetskog i geopolitičkog svrstavanja. Dodik je tom prilikom poručio da je njegov dolazak u rusku prestonicu prilika za susrete sa „najvažnijim ljudima“ iz sveta politike i duhovnog života, uključujući i mogući susret sa patrijarhom moskovskim i cele Rusije Kirilom. Takođe je planirano njegovo obraćanje ruskoj omladini na temu očuvanja istorijskog pamćenja i multipolarnog sveta.

Milorad Dodik je tokom boravka u Moskvi razgovarao sa patrijarhom Kirilom, ističući da je doživeti snagu njihove slavne vere i primiti reči podrške za srpski narod u ruskoj prestonici poseban blagoslov koji se ne zaboravlja, naglašavajući pritom čvrste duhovne veze između ruskog i srpskog naroda i važnost očuvanja vere, tradicije i zajedništva u vremenu udaljavanja od korena.

Vest o Dodikovom prisustvu na proslavi Dana pobede u Moskvi, kao i susreti sa predsednikom Putinom i patrijarhom Kirilom, deo su šireg narativa koji srpski provladini mediji često promovišu — a koji je obojen snažnim antizapadnim tonom. Dok se u izveštajima ističe politička hrabrost Dodika da uprkos pritiscima Evropske unije prisustvuje ovom događaju, istovremeno se forsira slika savezništva sa Rusijom kao prirodnog, istorijskog i duhovnog partnerstva.

Poruke o „odbrani Dejtonskog sporazuma“ preko ruskih kanala i naglašavanje verskog zajedništva sa patrijarhom Kirilom služe kao snažni simboli otpora zapadnim uticajima. Dodatnu pažnju izazvao je i sastanak u Moskvi između Dodika i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je na svom Instagram nalogu objavio fotografiju uz opis: „Srpski sastanak u Kremlju sa predsednikom Dodikom.“ Susret je iskorišćen za učvršćivanje narativa o jedinstvu Srbije i Republike Srpske pod okriljem bliskih odnosa sa Rusijom. Takve poruke u medijima služe kao simbol srpskog zajedništva i otpora spoljnim pritiscima, pri čemu se savez sa Rusijom predstavlja kao garant stabilnosti i očuvanja nacionalnih interesa s obe strane Drine.

Sa druge strane, verski aspekt se koristi kao politički alat kojim se jača osećaj zajedništva i pripadnosti, ali i produbljuje podela kroz prikazivanje Zapada kao „otuđenog“ i „neprijateljskog“ faktora. Ovakvi narativi retko bivaju kritički propitani u domaćim medijima, pa doprinose polarizaciji društva, širenju nacionalističke retorike i učvršćivanju Dodikove slike kao lidera otpora i zaštitnika srpskog identiteta u savremenom geopolitičkom kontekstu.

Uloga Srbije u odnosima Republike Srpske i Rusije

Uprkos činjenici da Srbija formalno nije uključena u direktnu liniju odnosa između Rusije i Republike Srpske, srpski mediji često konstruišu narative u kojima Beograd zauzima istaknutu poziciju u ovom savezništvu. Umesto preciznog prikaza stvarne političke uloge Srbije, ti narativi se najčešće oblikuju kroz antizapadnu prizmu — gde su Srbija, Republika Srpska i Rusija prikazane kao jedinstven blok otpora hegemoniji Zapada. Takva interpretacija prepoznaje se i u načinu na koji je u domaćim medijima preneta Putinova izjava iz Moskve, kojom je istakao „hrabrost“ lidera iz Srbije, Republike Srpske i Slovačke, navodeći da su oni „lideri po ubeđenju“, a ne po dužnosti.

Ovo simboličko spajanje Srbije sa Republikom Srpskom i Rusijom najčešće služi kao alat u širenju anti-evropskih narativa. U tim okvirima, Evropska unija se prikazuje kao sila pritiska, ucena i istorijskog revizionizma, dok se Rusija pozicionira kao zaštitnik tradicionalnih vrednosti, suvereniteta i identiteta. Srbija se u tom kontekstu ne prikazuje kao kandidat za članstvo u EU, već kao deo kulturno-civilizacijskog saveza koji stoji nasuprot Zapadu. Ovakvi narativi ne odražavaju nužno spoljnopolitičku praksu, već prvenstveno služe unutrašnjoj političkoj konsolidaciji i proizvodnji osećaja ugroženosti i otpora.

Važno je spomenuti da se Vučić često ograđuje od Dodikovog indvidualnog delovanja, kao što je npr. donošenje novih zakona van odluke Ustavnog suda BiH. Predsednik Srbije bez premca podržava Dejtonski sporazum i njegovu implementaciju. U tom kontekstu, povezivanje Vučićeve i Dodikove politike je proizvod medijske manipulacije, a ne stvarnog spoljnopolitičkog kursa.

Dinamika njihovog odnosa je složena, a to se možda najbolje ogleda u tome što je Vučić pružao podršku opoziciji u Republici Srpskoj na prethodnim izborima. Takođe, početkom 2023. godine, Dodikova televizija UNA prenosila je opozicioni protest „Srbija protiv nasilja“, da bi se kasnije, u maju iste godine, Dodik pojavio na Vučićevom kontra-skupu.

Ovaj pragmatični odnos bio je posebno vidljiv tokom Svesrpskog sabora održanog 9. juna 2024. pod sloganom „Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska“, gde su obe vlade zajednički usvojile Nacrt Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Medijsko izveštavanje o ovom događaju isticalo je njegov simbolični značaj za srpski narod, ali je istovremeno služilo i kao platforma za pojačavanje anti-zapadnih narativa i srpskog nacionalizma.

Dodikovo osporavanje Šmitovog legitimiteta

Narativ Milorada Dodika o osporavanju legitimiteta Kristijana Šmita, visokog predstavnika u BiH, jasno je isprepleten dezinformacijama i političkom manipulacijom. Dodik tvrdi da „Srpska dijalogom želi da nađe rešenje, a ne diktatom bilo koga“ i da „Republika Srpska potpuno odbacuje delovanje nelegalnog Kristijana Šmita“. Ova retorika nastoji da prikaže Šmita kao nametnutog spoljnog aktera, dok se ignorira da je njegov mandat uspostavljen u skladu sa Dejtonskim sporazumom i odobren Savetom bezbednosti UN.

Dodik dalje kaže da „Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH nije potvrdio Šmitovu odluku kao zakon“ i da neće „prihvatiti nijednu njegovu odluku“. Ovim se pokušava delegitimizovati institucija visokog predstavnika i pravni okvir koji osigurava stabilnost u BiH. Izjava da „Šmit će, ako dođe u Srpsku, biti uhapšen“ nije samo neosnovana, već može dodatno podstaći napetosti u regionu.

Ovakav diskurs služi za političko jačanje Dodika kroz polarizaciju i odbacivanje međunarodnog nadzora, dok se istovremeno zanemaruju pravne i ustavne obaveze BiH. Umesto da podstakne dijalog, ovakvi narativi produbljuju podele i otežavaju pronalaženje kompromisa.

Autor: Nataša Stanojević