Avgust 2025.

U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu mesečnu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.

Kako proruski mediji prikazuju Evropu kao prepreku miru

Samit Donalda Trampa i Vladimira Putina na Aljasci, održan sredinom avgusta, postao je povod za snažnu preorijentaciju u retorici domaćih pro-ruskih i režimskih medija. Događaj koji je, objektivno posmatrano, imao ograničen diplomatski domet, predstavljen je u proruskim portalima kao istorijski preokret, trenutak kada se „svet menja“ i kada Rusija i Amerika navodno preuzimaju potpunu kontrolu nad globalnim procesima. U tom konstruktivnom mitu, Ukrajina i Evropska unija više nisu partneri Zapada, već smetnja, gubitnici u novom „poretku realpolitike“ koji oblikuju samo Moskva i Vašington.

Pro-ruski tabloidi i portali, uključujući Informer i Sputnik, sinhronizovano su lansirali narativ o „izolaciji“ Ukrajine i EU, predstavljajući ih kao suvišne učesnike koji sami sebi kopaju diplomatsku grobnicu. U tekstu „Ukrajina i EU na ivici izolacije: Da li su spremni da se suoče s onim što ih čeka?“ naglašava se da će se „Ukrajina i Evropska unija naći izolovane na svetskoj sceni ako ne žele da podrže napore Rusije i Sjedinjenih Država da reše ukrajinsku krizu“, dok se tvrdi da će „sebe isključiti iz sveta“ ako ne prihvate dogovor Trampa i Putina. Takve poruke nemaju nikakvo realno uporište u međunarodnoj diplomatiji, ali imaju jasnu propagandnu svrhu: da nametnu percepciju da EU više nema uticaj, da je Zapad podeljen i da je Rusija, posle godina sankcija, ponovo ravnopravan svetski akter.

Zajednički motiv u ovim vestima jeste pokušaj da se odgovornost za neuspeh pregovora i nastavak rata prebaci na Evropu i Ukrajinu. U članku Sputnika citira se šef Afričkog centra za bezbednosne i strateške studije koji tvrdi da „Evropa nije zainteresovana za uspeh pregovora između Trampa i Putina i želi da postigne prekid vatre pod svojim uslovima, posebno imajući u vidu da je upravo NATO taj koji vodi rat i određuje sudbinu Ukrajine“. Ova rečenica sabira suštinu propagandne konstrukcije: NATO se opisuje kao stvarni agresor, Evropa kao ratni profiter, a Rusija kao strana koja želi mir, ali joj „ne daju“. Takav narativ premešta težište sa činjenice da je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu i okupirala teritorije, na mit o „miroljubivoj Moskvi“ koja se suočava sa ratnohuškačkim Zapadom.

Posebno je upadljiv ton delegitimizacije Kijeva, koji se prikazuje kao korumpirani, panični režim spreman na zločine i provokacije. U tekstu „Ukrajinski pokušaj diverzije propao: I Rusi i Amerikanci ih provalili“ tvrdi se da je „režim u Kijevu u panici, kao što su u panici i njegovi sponzori — EU i Velika Britanija“ i da je „planirao da inscenira napad na dan velikog rusko-američkog samita“. Još drastičnija je izjava da „jedina šansa koju ima neonacistički režim u Ukrajini jeste ta da izazove napade pod lažnom zastavom za koje bi optužila Rusiju“. Terminologija poput „neonacistički režim“ i „terorističke metode“ deo je već ustaljene propagandne leksike čiji je cilj da se svaka legitimna odbrana Ukrajine predstavi kao moralno neprihvatljiva. Ovakva retorika ne služi informisanju, već stvaranju slike o Ukrajini kao o entitetu koji je izgubio pravo na međunarodnu podršku.

Zanimljivo je primetiti da su isti mediji, sve do nedavno, fokus svojih poruka usmeravali na SAD kao glavnog protivnika. Anti-američki ton bio je centralni stub propagande tokom čitavog trajanja rata: Vašington se optuživao za „imperijalizam“, „kolonijalne ratove“ i „širenje NATO-a“. Međutim, nakon što je Tramp preuzeo Belu kuću i najavio obnovu dijaloga sa Moskvom, narativ se iznenada menja. Amerika se više ne prikazuje kao neprijatelj, već kao racionalni pregovarač koji „prepoznaje realnost“, dok je nova meta postala Evropska unija. Takva promena nije znak pluralizma, već disciplinovane propagandne fleksibilnosti: kada Kremlju odgovara slika SAD kao partnera, medijska mašinerija automatski prebacuje krivicu na Brisel.

U tom kontekstu, Evropa se prikazuje kao nemoćna i posesivna sila koja „gura Ukrajinu u novi krug stradanja“. U istoj priči tvrdi se da „Vladimiru Zelenskom nije mesto za stolom za kojim sede dvojica najmoćnijih ljudi na svetu“, te da „evropski lideri guraju Zelenskog za sto samo zato da bi on igrao ulogu njihovog trojanskog konja i sabotirao razgovore“. Ovakva konstrukcija ima dvostruku funkciju: s jedne strane ponižava Ukrajinu i oduzima joj subjektivitet, a s druge delegitimiše EU, prikazujući je kao ciničnog manipulatora koji koristi tuđu tragediju za sopstvene interese. Time se suptilno sugeriše da bi „mir“ bio moguć jedino ako se Ukrajina i Evropa isključe iz procesa — odnosno ako se rat reši bilateralno, između Moskve i Vašingtona, bez „smetnji“.

U vestima poput „Moskva: Kijev će upotrebiti čitav arsenal zabranjenih sredstava da poremeti pregovore…“ i „Kijev, zajedno sa Zapadom, sprovodi terorističke metode…“ ističe se da Ukrajina „koristi teror nad civilnim stanovništvom“ i da joj je „miran proces neprihvatljiv, jer bi doveo do izbora na kojima sadašnja vlast nema šanse za pobedu“. Analitičari i „stručnjaci“ koje Sputnjik citira, poput Mahmuda el-Efendija, iznose teze da „Kijev, uz podršku svojih zapadnih mentora i britanske obaveštajne službe, preduzima korake očigledno usmerene na eskalaciju“. Time se kompletira propagandna slika u kojoj je Rusija žrtva međunarodnih spletki, a Zapad – organizator terora i sabotaže.

Ovakav narativ ne funkcioniše u vakuumu. On ima konkretan politički cilj: da podrži rusku tezu o „umoru Zapada“ i o navodnoj nemoći Evrope da vodi samostalnu politiku. U domaćem informacionom prostoru, on dodatno učvršćuje anti-evropske stavove, podstiče skepticizam prema članstvu Srbije u EU i relativizuje odgovornost Rusije za agresiju. Kada se građanima uporno ponavlja da je „Evropa u panici“, da „nema uticaj“ i da „Amerika i Rusija rešavaju stvar“, stvara se osećaj da se evrointegracije ne isplate, da je svet već podeljen mimo nas i da je neutralnost — zapravo proruska orijentacija — jedina razumna opcija.

Ono što je posebno indikativno jeste koordinisanost poruka i njihovo uporno ponavljanje na različitim portalima. Svi tekstovi koriste isti obrazac: započinju dramatičnim tonom („panični grč Brisela“, „diverzije koje su propale“, „terorističke metode“), zatim sledi citiranje „stručnjaka“ koji potvrđuju ruske teze, a završavaju se zaključkom da je Evropa izgubila kredibilitet. Reč je o obliku meke propagande koji ne mora da se oslanja na otvorene laži — dovoljno je da preuveliča, da selektivno izabere činjenice i da im doda emocionalni okvir koji odgovara ruskim interesima.

Kada se sve te poruke posmatraju zajedno, jasno se vidi širi propagandni obrazac: pokušaj da se rat u Ukrajini prikaže kao epizoda u širem sukobu Zapada samog sa sobom, gde Rusija igra ulogu stabilizatora. Evropa se u tom narativu svodi na posmatrača, Ukrajina na nesposobnu marionetu, a SAD na razumnog pregovarača koji se konačno „probudio“. Na taj način, javnost se navikava na ideju da su pregovori bez Evrope i Ukrajine prirodni, pa čak i poželjni.

U suštini, narativ o „izolaciji“ ne govori ništa o realnim odnosima snaga u svetu, ali govori mnogo o ruskoj potrebi da se obnovi osećaj globalnog značaja. Kremlj koristi propagandu da stvori iluziju da se Zapad raspada, jer u toj slici Rusija ponovo deluje moćno i centralno. Dok Evropa gradi koalicije i pomaže Ukrajini u odbrani, pro-ruski mediji plasiraju viziju u kojoj su ti napori uzaludni i licemerni. Međutim, ono što se stvarno vidi kroz njihove tekstove jeste sve veći strah Moskve da bi bilo kakav održiv mirovni proces mogao nastati upravo u evropskom, a ne u rusko-američkom okviru.

Autor: Nataša Stanojević