Milorad Dodik, 2016 godina Foto: Medija centar Beograd, Wikimedia Commons

Jul 2025.

U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu mesečnu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.

Politička instrumentalizacija Srebrenice – Dezinformacije i Dodikova uloga u srpskim medijima

Svake godine početkom jula, srpski pro-režimski mediji obojeni su naslovima i vestima koje se tiču kontroverznog pitanja – genocida u Srebrenici. Ove godine, 11. jula, prošlo je tačno 30 godina od spornog događaja, a čini se da je u medijima ova tema kako godine prolaze, sve zastupljenija. Mediji bliski vlasti ništa ne vole toliko koliko ponovno oživljavanje istorije, koje kasnije koriste kao alat za manipulisanje mase.

Prošle godine, u junu i julu 2024, politički kontekst bio je posebno napet. Vlada Srbije i Republika Srpska usvojile su nacrt Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava srpskog naroda na Svesrpskom saboru „Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska“. Ovaj događaj je poslužio kao povod za intenzivnu promociju antizapadnih i nacionalističkih narativa u medijima, posebno tokom predizborne kampanje za lokalne izbore u Srbiji. Tada se u javnom prostoru intenzivno koristila sintagma „Mi nismo genocidan narod“, koja je postala simbol otpora prema zapadnim pritiscima.

Situacija u 2025. godini, iako se i dalje bazira na istim temama, pokazuje dodatno zaoštravanje retorike. Obeležavanje 30 godina od Srebrenice iskorišćeno je za jačanje već ustaljenih narativa o ugroženosti srpskog naroda i protivljenju Zapadu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u svojim javnim obraćanjima ponovo ističe da Srbija trpi nepravdu i da je izložena direktnim pretnjama, pozivajući se na kritike iz regiona i međunarodne optužbe. Istovremeno, srpski funkcioneri koriste teme poput Deklaracije o zajedničkoj budućnosti Srba i optužbe na račun visokog predstavnika BiH da reinterpretira Dejtonski sporazum, čime dodatno polarizuju društvo.

Režimski mediji nastavljaju da plasiraju slike Srbije kao žrtve „istorijskog revizionizma“ i lažnih optužbi koje dolaze sa Zapada, a sve to u cilju učvršćivanja antizapadnog narativa. Ovakva retorika utiče na jačanje nacionalističkih osećanja i produbljivanje podele u društvu, dok se unutrašnji i regionalni politički konflikti dodatno zaoštravaju.

Ono što je ove godine posebno uočljivo jeste povezivanje narativa o genocidu u Srebrenici sa studentskim protestima. Pro-režimska medijska mašinerija aktivno širi dezinformacije tvrdeći da studenti podržavaju tvrdnju o genocidu, iako organizatori protesta nisu ni u jednom saopštenju izneli takve tvrdnje. Posebno je problematična izjava da su organizatori blokada povezani sa narativima o „genocidnom srpskom narodu“ i „završavanju posla oko Kosova“. Ove tvrdnje nisu zasnovane na činjenicama, već predstavljaju retoričku strategiju vlasti da politički osetljiva pitanja iskoristi za umanjenje legitimnosti protesta i podrške koju oni uživaju u javnosti.

Srebrenica kao političko oružje

U javnoj sferi Zapadnog Balkana i šire, događaji u Srebrenici iz jula 1995. godine i dalje zauzimaju centralno mesto u političkim i ideološkim debatama. Iako su međunarodne pravosudne institucije, kao što su Međunarodni sud pravde i Haški tribunal, jasno utvrdile da su masovna ubistva bošnjačkih muškaraca čin genocida, određeni politički akteri i mediji uporno osporavaju ove odluke.

Primer takvog pristupa može se videti u izveštajima portala Politika, gde se tvrdnje o genocidu tumače kao deo pritiska Zapada na Srbiju, sa ciljem njene „discipline“. U takvim narativima, insistiranje na priznanju genocida prikazuje se kao deo šire geopolitičke strategije čiji je zadatak da Srbe predstavi kao genocidan narod, opravdavajući tako delovanje Zapada i kontrolu nad regionom. Ovi narativi ne samo da dovode u pitanje istorijske činjenice, već i preusmeravaju fokus sa odgovornosti počinilaca na navodne spoljne zavere, što rezultira negiranjem žrtava. Takav diskurs produbljuje etničke podele i predstavlja prepreku za pomirenje i stabilnost, dok istovremeno narušava demokratski dijalog i kulturu sećanja.

Centralni dezinformacioni okvir u pomenutim tekstovima jeste predstavljanje Srebrenice kao političkog alata Zapada za vršenje pritiska na Srbiju. Umesto da se posmatra kao ratni zločin potvrđen međunarodnim presudama, Srebrenica se opisuje kao „konstruisana“ tema koju koriste zapadni centri moći radi slabljenja Srbije, Republika Srpska i trajnog etiketiranja Srba kao genocidnog naroda. Ova retorika ima dva ključna efekta: poricanje pravosnažnih sudskih odluka i odgovornosti počinilaca, uz usmeravanje pažnje na spoljne faktore, čime se stvara narativ kolektivne žrtve.

U medijima bliskim režimu i proruskim krugovima, ovakav narativ se uklapa u širi antizapadni diskurs. Srebrenica se tamo tretira ne kao pitanje pravde i sećanja, već kao političko oružje, što umanjuje ozbiljnost zločina i negira status žrtava. Time se marginalizuje poštovanje međunarodnog prava i otežava proces pomirenja, dok se građani mobilizuju kroz predstavu Srbije kao stalne mete zapadnih napada.

Ovaj narativ je usko povezan sa drugim osetljivim pitanjima poput Kosova i suvereniteta Bosne i Hercegovine, gradeći priču o trajnoj nepravdi nad Srbima. Kroz ovu instrumentalizaciju teme genocida održava se politička kontrola i jačaju autoritarni režimi. Umesto prihvatanja odgovornosti i podsticanja kulture sećanja, plasira se slika Srbije kao geopolitičke žrtve i Zapada kao manipulatora i agresora.

Mediji koji negiraju genocid u Srebrenici i prebacuju krivicu na Zapad nisu samo primer revizionizma istorije, već deo strateške političke taktike. Takvi narativi služe očuvanju unutrašnje političke stabilnosti tako što okupljaju javnost oko slike Srbije kao večite žrtve spoljnog neprijatelja. Posledica ovakvog pristupa je otežano pomirenje, potiskivanje međunarodnog prava i produbljivanje etničkih podele, što dugoročno destabilizuje demokratiju i sprečava suočavanje sa prošlošću, ostavljajući prostor za moguće nove sukobe.

Dodik između optužnice i negiranja visokog predstavnika: pravni obračun pretvoren u politički spor

Uloga Milorada Dodika u širenju dezinformacija o Srebrenici i antizapadnom narativu dobija dodatnu dimenziju kroz njegov pravni spor i sistematsko osporavanje legitimnosti visokog predstavnika Kristijana Šmita. Nakon što mu je Sud BiH ukinuo pritvor i poternicu, Dodik je tu odluku iskoristio kao retorički kapital – ne kao korak u pravnom procesu, već kao „pobedu“ nad navodnim pokušajem destabilizacije BiH. Poruka je jasna: postupak nije krivični predmet u okvirima vladavine prava, već kula od karata koju su, prema njegovim tvrdnjama, sagradili „zlonamerni“ akteri iznutra i spolja.

U istom registru, Dodik se oslanja na čvrsto negiranje autoriteta visokog predstavnika. Šmit je u njegovom diskursu „nelegitiman“, „nepostojeći“, autor „brljotina“ koje treba „eliminisati“. Time se pravosudni okvir BiH delegitimiše, jer se odluke suda i tužilaštva predstavljaju kao produžena ruka stranih centara moći. Dodik krivi Šmita i EU za „otimanje“ stotina miliona KM, najavljuje tužbe i „progone“ Šmita, čime pravnu logiku premešta iz institucija u sferu političke odmazde. Ova strategija ima dvostruki efekat: slabi poverenje građana u državne organe i učvršćuje narativ o Republiki Srpskoj kao jedinoj legitimnoj instanci vlasti, nasuprot „nametnutim“ međunarodnim standardima.

Nakon potvrde prvostepene presude – godinu zatvora i šest godina zabrane političkog delovanja zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika – Dodik pojačava optužbe da iza celog postupka stoje „strukture Evropske unije u Sarajevu“, uz tvrdnje da „presude pišu ambasadori“. Odbijanje da prihvati sudske odluke, najava obraćanja Putinu i „novoj američkoj administraciji“, kao i poruka da priznaje samo odluke Narodne skupštine Republike Srpske, stvaraju okvir paralelne legalnosti. Takav okvir ima jednu svrhu: očuvati politički kontinuitet i moć čak i pod teretom pravosnažnih odluka, pretvarajući svaku institucionalnu kontrolu u akt „političke agresije“.

Na komunikacionom planu, Dodik je na mreži Iks poručio da se vodi „sinhronizovan napad“ na Srbiju i Republiku Srpsku, a da su glavne mete on i predsednik Vučić. Uporedio je to sa „novom Olujom“ i upozorio da se Srbi suočavaju sa sudbinom Kurda, poručivši da se od toga mogu odbraniti samo narodnim jedinstvom – „Jedan narod, jedna država“.

Dodikova strategija ima tri glavna oslonca: osporavanje Šmita i institucija BiH, predstavljanje optužnice kao borbe protiv stranog pritiska i korišćenje Srebrenice i antizapadnih poruka za mobilizaciju. Posledica je urušavanje pravne države i blokada pomirenja – žrtve se guraju u stranu, međunarodne presude se ismevaju, a institucije postaju višak u veštački stvorenoj krizi. Time se ne rešava nijedan spor, ali se produžava politička korist konflikta, koji ostaje najvažniji resurs vlasti.

Autor: Nataša Stanojević