Jun 2025.
U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu mesečnu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.
Prorežimska kampanja protiv studentskih protesta kao sredstvo opravdavanja represije i narušavanja demokratskih prava
Protest održan 28. juna u Beogradu, na Vidovdan, predstavljao je kulminaciju višemesečnog nezadovoljstva građana politikom vlasti i sistemskim problemima u društvu. Vidovdan, praznik duboko ukorenjen u nacionalnoj istoriji i kolektivnom pamćenju, često je korišćen kao simbol političke i moralne borbe. U ovom slučaju, studenti i građani su taj datum odabrali kako bi naglasili ozbiljnost zahteva za odgovornim upravljanjem državom, raspisivanjem vanrednih izbora i suštinskim institucionalnim reformama.
Prema procenama, protest je okupio oko 140.000 ljudi, čineći ga jednim od najmasovnijih političkih okupljanja u poslednjoj deceniji. Sama činjenica da je tako veliki broj građana izašao na ulice svedoči o dubokoj društvenoj frustraciji i osećaju da su institucionalni mehanizmi za artikulisanje nezadovoljstva potpuno zakazali. Međutim, dok su zahtevi organizatora bili jasno definisani – borba protiv korupcije, odgovornost institucija i demokratizacija sistema – prorežimski mediji su konstruisali potpuno drugačiju sliku.
Umesto izveštavanja zasnovanog na činjenicama, javni prostor je preplavljen senzacionalističkim naslovima i tvrdnjama koje su imale za cilj delegitimizaciju protesta i kriminalizaciju učesnika. Studentski pokret i građani nisu prikazani kao nosioci demokratskih vrednosti, već kao pretnja stabilnosti države. Ova strategija kriminalizacije, tipična za autoritarne režime, omogućila je vlasti da opravda upotrebu sile i pojačanu represiju.
Prorežimski mediji u Srbiji sistematski koriste lažne i manipulativne narative kako bi obesmislili legitimne građanske proteste i normalizovali represivne reakcije države. Analiza pokazuje da ključne propagandne taktike uključuju etiketiranje učesnika protesta, manipulisanje događajima, konstruisanje spoljnog neprijatelja i glorifikaciju policijske sile. Ove prakse imaju dugoročne posledice na demokratske procese i slobodu izražavanja.
Instrumenti propagandnog narativa
Jedna od najčešće korišćenih strategija bila je upotreba pežorativnih etiketa. Organizatori i učesnici protesta nisu imenovani kao studenti ili građani, već kao „blokaderi“, „huligani“ i „teroristi“. Naslov Informera „Antihuliganska operacija u centru grada: Pogledajte kako izgleda hapšenje blokadera“ ilustruje kako se policijska intervencija predstavlja kao nužna i legitimna, dok se građani kriminalizuju. Termin „teroristi“ ima posebno snažnu konotaciju i sugeriše ekstremizam, iako su protesti bili mirnog karaktera.
Mediji su masovno plasirali narative o navodnom „paklenom planu“ demonstranata. Naslovi poput „Mostovi i ceo grad pod opsadom: Novi pakleni plan blokadera terorista, hoće krv i mrtve na ulicama!“ kreiraju atmosferu straha i sugerišu neizbežnu eskalaciju nasilja. Ovakve tvrdnje, iako neosnovane, imaju funkciju mobilizacije biračke baze lojalne vlasti i legitimizacije represivnih mera. Retorika „krvi na ulicama“ i „opasnosti za građane“ ne samo da kriminalizuje učesnike protesta, već ih postavlja u ulogu nacionalne pretnje.
Prorežimski diskurs učesnicima protesta pripisuje ciljeve poput „uništavanja države“ i „rušenja predsednika“. Ove tvrdnje nisu zasnovane na dokumentima ili javnim izjavama organizatora, čiji su zahtevi fokusirani na unapređenje bezbednosti, borbu protiv korupcije i političku odgovornost. Uvođenje optužbi za „izdaju“ i „saradnju sa neprijateljima“ deo je šireg modela političke propagande u kojem se društveni otpor prikazuje kao deo zavere protiv nacionalnih interesa.
Dok su provladini mediji insistirali na slici nasilnih demonstracija, stvarni događaji govore suprotno. Prema izveštajima nezavisnih medija i organizacija za zaštitu ljudskih prava, najveći deo protesta protekao je mirno. Incidenti koji su se desili usledili su tek nakon intervencije policije, koja je upotrebila prekomernu silu. Privođenja stotina građana i studenata, uz dokumentovane slučajeve fizičkog nasilja, jasno pokazuju da je državna represija bila dominantna dinamika. Ovaj jaz između medijskog narativa i empirijskih činjenica predstavlja klasičan primer framing tehnike – selektivnog predstavljanja stvarnosti kako bi se oblikovalo javno mnjenje.
Širi politički okvir i narativ o spoljnim neprijateljima
Posebno zabrinjava strategija povezivanja protesta sa navodnim spoljnim neprijateljima, u ovom slučaju Hrvatskom. Pojedini tabloidi i političari su sugerisali da su organizatori protesta instrument u rukama hrvatskih obaveštajnih struktura i da im je cilj destabilizacija Srbije. Ove tvrdnje nemaju nikakvo uporište u činjenicama, ali služe jasnoj propagandnoj svrsi: evociraju istorijske tenzije i koriste nacionalne stereotipe kako bi se kod građana izazvao osećaj ugroženosti.
Upotreba Hrvatske u ovom narativu ima dvostruku funkciju – mobilizaciju patriotskih osećanja – sugerisanjem da su protesti povezani sa „neprijateljskom državom“ vlast učvršćuje sliku sebe kao branioca nacionalnih interesa. Sa druge strane, tu je i diskreditacija opozicije i građanskih inicijativa – pripisivanjem „stranog uticaja“ protestima, vlast delegitimizuje njihove ciljeve i odvraća pažnju od unutrašnjih problema poput korupcije i institucionalne krize. Ova retorika oslanja se na poznati model „konstrukcije spoljnog neprijatelja“ koji, prema teorijama političke komunikacije, služi za homogenizaciju biračkog tela i opravdanje autoritarnih praksi.
Posebno zabrinjavajući segment propagandne kampanje odnosi se na povezivanje protesta sa temom Srebrenice. U članku Informera pod naslovom „Sami se ofiraju! Ovo je blokaderska politika: Optužuju Srbiju za nepostojeći genocid u Srebrenici“, studenti se optužuju da „saglašavaju sa optužbama koje Srbe žigošu kao genocidni narod“. Ovaj narativ pokušava da prebaci fokus sa zahteva za demokratizacijom na nacionalno pitanje, stvarajući sliku da protesti imaju „antisrpsku agendu“. Time se građanski otpor kriminalizuje kroz manipulaciju emotivno najsnažnijim temama u javnosti.
Sličnu retoriku koristi i portal Vaseljenska u tekstu „BLOKADERI HOĆE DA SRBE PROGLASE ZA GENOCIDAN NAROD: izbori, pa vlada koja će priznati genocid u Srebrenici“. Ove tvrdnje ne postoje u zvaničnim zahtevima organizatora, ali njihova funkcija je jasna – diskreditacija protesta povezivanjem sa navodnim planovima za „izdaju nacionalnih interesa“. Na taj način, vlast konstruiše narativ u kojem su studenti ne samo „huligani“, već i agenti opasnih ideoloških i političkih projekata.
Sukob narativa i objektivnih činjenica
Dugoročno, ovakva praksa vodi ka konsolidaciji autoritarnih obrazaca vlasti. Kada se svaka kritika predstavnika režima označava kao „izdaja“ ili „terorizam“, prostor za demokratski dijalog nestaje. Time se ne samo obesmišljavaju protesti, već i fundamentalne vrednosti na kojima počiva savremeno demokratsko društvo.
Ova analiza medijskog narativa oko vidovdanskih protesta pokazuje da prorežimski mediji deluju kao propagandni aparat, čija je primarna funkcija očuvanje političke moći, a ne informisanje javnosti. Kroz plasiranje iskrivljene percepcije o građanskom otporu, konstruisanje nasilnih scenarija i spoljnog neprijatelja, vlast uspeva da delegitimizuje legitimne društvene zahteve i opravda represivne mere. Ovakva strategija možda kratkoročno stabilizuje režim, ali dugoročno podriva temelje demokratije i vodi ka daljoj političkoj i društvenoj krizi.
Autor: Nataša Stanojević
