U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu mesečnu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.
Ruski signal Beogradu: Šta zaista stoji iza izveštaja SVR-a o „srpskom Majdanu“
U Srbiji, studentski i građanski protesti traju gotovo jedanaest meseci, čineći najveću mobilizaciju javnosti u poslednjih nekoliko decenija. Nemiri su započeti nakon pada nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, kada su građani zahtevali krivičnu i političku odgovornost za propuste u infrastrukturi. Tokom narednih meseci protesti su dobili širu podršku, uključujući studente, akademsku zajednicu i građanske grupe koje se zalažu za transparentnost i odgovornost vlasti. Uprkos tome, domaći pro-režimski i pro-ruski mediji često reinterpretiraju motive demonstranata, predstavljajući ih kao deo šireg plana stranih sila, čime se obesmišljava stvarni kontekst protesta.
Polovinom septembra 2025. godine Spoljno-obaveštajna služba Ruske Federacije (SVR) objavila je saopštenje u kojem tvrdi da iza višemesečnih protesta u Srbiji stoji Evropska unija, te da će godišnjica pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici 1. novembra biti iskorišćena za sprovođenje „srpskog Majdana“, odnosno „obojene revolucije“. U istom saopštenju naveden je i spisak medija koji navodno primaju sredstva iz EU radi „ispiranja mozga mladima“. Time je, makar na površini, podržan narativ vlasti o spoljnjem mešanju i pokušaju destabilizacije zemlje.
Međutim, samo saopštenje SVR-a neuobičajeno je, budući da takve politički osetljive poruke obično prenose državni zvaničnici, a ne obaveštajne službe. Ipak, takav način komunikacije nije bez presedana u ruskoj praksi — Moskva je i ranije koristila „posrednike“ za slanje političkih poruka saveznicima, što podseća na sovjetsku tradiciju diskretnog signaliziranja mlađim partnerima. Slični primeri mogli su se videti i u novijoj istoriji, poput posete Dmitrija Rogozina Beogradu 2016. godine ili reakcije Marije Zaharove nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma 2020, kada su takvi istupi služili za disciplinovanje i testiranje lojalnosti Beograda.
Izveštavanje pro-režimskih medija o saopštenju SVR-a
Pro-režimski tabloidi, posebno Informer, preneli su ove tvrdnje bez kritičkog osvrta, insistirajući na narativu o „obojenoj revoluciji“ u Srbiji. Tekstovi su sugerisali da Zapad kroz novac i medije pokušava da mobilizuje protestno biračko telo i izvede ljude na ulice, dok su studentski i građanski zahtevi predstavljeni kao manipulacija stranih sila. Istovremeno, istorijske traume poput NATO bombardovanja, potom i uticaja Srpske pravoslavne crkve, upotrebljavane su kao sredstvo emocionalne manipulacije koja jača patriotska osećanja kod domaće publike.
Predsednik Aleksandar Vučić javno je zahvalio SVR-u na informacijama, koristeći termin „srpski Majdan“ i naglašavajući da je Srbija „spremna odavno“ za takve scenarije. Ovakve izjave legitimizuju narativ da protesti nisu spontani izraz građanskog nezadovoljstva, već produkt stranih uticaja. „Nemam nikakve sumnje da oni koji su organizovali obojenu revoluciju ne mogu tek tako da odustanu, suviše je novca uloženo, zato će morati da imaju završni pokušaj“, rekao je Vučić, bez objašnjenja ko su tačno organizatori obojene revolucije.
Sličan obrazac manipulacije informacija viđen je i u Gruziji 2023. godine, neposredno pred parlamentarne izbore. Tada je SVR objavila saopštenje da Sjedinjene Države planiraju „revoluciju u Gruziji“ – tzv. „Majdan u Tbilisiju“. Optužbe su bile vrlo slične onima koje je SVR iznela za Srbiju, ali su u slučaju Gruzije ciljale SAD, dok su u Srbiji optužene evropske institucije i Brisel. Ovi primeri pokazuju da Rusija redovno koristi javna saopštenja o „obojenim revolucijama“ kako bi diskreditovala zapadne države, implicirala strano mešanje i legitimizovala sopstvenu ulogu kao zaštitnika „suverenih interesa“ u regionu.
SVR-ova saopštenja ne ostavljaju prostor za sumnju u tvrdnje koje prenose domaći mediji. Ona navode konkretne medijske redakcije i portale kao primere „ispiranja mozga mladima“, što je izazvalo reakcije tih medija i Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koji su upozorili da ovakve insinuacije dovode novinare u direktnu opasnost i stigmatizuju njihov rad. Evropska unija je oštro demantovala tvrdnje o umešanosti u proteste, naglašavajući da su u pitanju dezinformacije i pokušaji širenja anti-zapadne retorike. Portparol Evropske komisije za BBC je istakao da takvi narativi „ubrzano postaju prisutni u srpskim medijima“ i da ozbiljno utiču na percepciju javnosti o EU i demokratiji u Srbiji.
Narativ o „srpskom Majdanu“
Narativ o „srpskom Majdanu“ gradi se pažljivo, kroz isprepletene poruke koje zajedno stvaraju sliku da protesti u Srbiji nisu izraz unutrašnjeg nezadovoljstva, već rezultat spoljnog uticaja. Na taj način se umanjuje značaj stvarnih problema i zahteva građana, dok se pažnja preusmerava na ideju o „nevidljivoj ruci“ Zapada. Ovakav okvir oslanja se na snažne istorijske i emotivne motive – pre svega na kolektivno sećanje na NATO bombardovanje i važnost Srpske pravoslavne crkve u očuvanju nacionalnog identiteta – kako bi se protesti prikazali kao napad na samu srpsku državnost i tradiciju. Istovremeno, nezavisni mediji i organizacije civilnog društva predstavljaju se kao instrumenti stranih interesa, čime se njihova uloga u javnom prostoru dodatno slabi. Sve to zajedno stvara atmosferu podele i sumnje, u kojoj vlast dobija priliku da pokaže i Zapadu i Moskvi da kontroliše situaciju, dok Srbija ostaje čvrsto uokvirena unutar ruskog informacionog narativa.
SVR koristi ovu strategiju i za direktan pritisak na vlasti u Beogradu. Diplomate i analitičari smatraju da su saopštenja poput „Majdana u Srbiji“ oblik indirektnog pritiska, gde se vlastima implicitno poručuje da nisu sposobne same da upravljaju unutrašnjim problemima.
Opozicione stranke, poput Stranke slobode i pravde, ukazale su da SVR nije prvi put da objavljuje „otkrivanje srpskog Majdana“ neposredno pred proteste. Prethodni primer uključivao je demonstracije zbog krađe izbora pre godinu i po dana, kada je Vučić takođe javno zahvaljivao ruskoj službi. Opozicija smatra da ovakvi narativi služe legitimaciji režima i prikrivanju stvarnih struktura moći koje odlučuju o unutrašnjim i spoljnopolitičkim pitanjima Srbije.
Narativ o „obojenim revolucijama“ koristi istorijska poređenja, najčešće sa Ukrajinom 2014. godine, da bi demonstrante prikazao kao instrumente stranih interesa. Takve komparacije zanemaruju lokalni kontekst i stvarne uzroke protesta, kao što su infrastruktura, korupcija i zahtevi za transparentnost.
Ukupno posmatrano, tok događaja i način prenosa izveštaja SVR-a u domaćim medijima, zajedno sa reakcijama vlasti, jasno pokazuju da se stvarnost protesta u Srbiji sistematski reinterpretira kroz prizmu spoljnog uplitanja i patriotske retorike. Ovakav pristup marginalizuje legitimitet građanskog delovanja i nezavisnih medija, dok istovremeno jača narative o spoljnim pretnjama i neophodnosti čvrste kontrole vlasti. Slični modeli manipulacije informacija u Gruziji i Ukrajini pokazuju da je reč o dugoročnoj strategiji širenja dezinformacija sa ciljem očuvanja uticaja Rusije i legitimizacije domaćih autoritarnih struktura.
Autor: Nataša Stanojević
