U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.
Laž kao spas za Zapad: Kosačov o pokušaju da se iskrivi slika sveta i ubeđivanjima o ruskoj pretnji
U tekstu koji je objavio Sputnjik, ruski zvaničnik Konstantin Kosačov iznosi niz optužbi na račun političara i analitičara NATO-a, tvrdeći da se bave „prekrajanjem informacija“ i izmišljanjem slike o ruskoj pretnji. Već u uvodnim rečenicama jasno je da je reč o narativu koji ima za cilj da delegitimizuje stavove zapadnih država o ruskoj agresiji i da oslabi međunarodni konsenzus o bezbednosnim rizicima koje predstavlja ruska politika. Kosačov, piše Sputnjik, optužuje Zapad za „izobličavanje slike sveta“, ističući da je Rusija u njihovoj percepciji glavni predator, dok Zapad navodno sebe prikazuje kao „cvetnu baštu“. Ovakve formulacije, preuzete iz njegove objave na Telegramu, deo su uobičajenog ruskog propagandnog repertoara: pojednostavljivanje, karikiranje i prebacivanje odgovornosti.
Kosačov takođe tvrdi da Zapad izmišlja „zakonomernosti“ ruske agresije, pa karikira zapadne procene rečima da se navodno tvrdi kako Rusija želi da „osvoji baltičke države, Istočnu Evropu i zatim celu Evropu“. Ovakvo preterivanje ima jedan jednostavan zadatak — da prikaže zapadna upozorenja kao besmislena i preterana, iako su ta upozorenja zasnovana na realnim potezima Rusije u poslednjih deset godina: od aneksije Krima i rata u Ukrajini, do brojnih slučajeva sajber napada, sabotaža i destabilizacije susednih država. U tom kontekstu i izjava generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, koju Sputnjik takođe navodi, gubi smisao jer se predstavlja kao argument za zapadnu agresivnost, umesto kao realistična procena bezbednosne situacije u Evropi.
Sputnik takođe prenosi izjave ruskog politikologa Nikite Mendkoviča, koji ponavlja centralni narativ ruskih državnih medija — da „kolektivni Zapad“ navodno podstiče međunacionalne i verske sukobe u Rusiji kako bi je oslabio. On tvrdi da se u američkom parlamentu razmatrala tema o rasparčavanju Rusije i da Zapad finansira „separatističke i ekstremističke pokrete“. Sputnjik ove tvrdnje prenosi bez ikakvih dokaza, što je tipična tehnika ruskih medija: korišćenje optužbi koje zvuče ozbiljno, ali se ne zasnivaju ni na jednom kredibilnom izvoru.
Mendkovič iznosi i istorijske primere kolonijalnih politika, navodeći Veliku Britaniju u Indiji ili raspad Jugoslavije, kako bi dokazao da Zapad navodno i danas koristi iste metode. Ovaj pristup je selektivan i namerno pojednostavljen: istorijski primeri se biraju i interpretiraju tako da učvrste unapred postavljenu tezu. Važno je naglasiti da danas zapadne države ne vode politiku kolonijalne dominacije, već zagovaraju međunarodne standarde, rešavanje sukoba mirnim putem i poštovanje ljudskih prava. Upravo zbog takvih principa Evropska unija i NATO kritikuju Rusiju — ne zato što žele da je razbiju, već zato što njene akcije narušavaju stabilnost u regionu i predstavljaju pretnju evropskoj bezbednosti.
U zaključku, Mendkovič tvrdi da Rusija odgovara jačanjem „unutrašnjeg jedinstva“, što se u praksi svodi na dodatno stezanje unutrašnje kontrole i smanjenje prostora za kritiku. Sputnjik ove izjave predstavlja kao racionalan i patriotski odgovor na spoljne pretnje, dok se pravi cilj ovakvih narativa vidi u pokušaju da se homogenizuje javnost i skrene pažnja sa stvarnih problema u Rusiji — ekonomske stagnacije, nedostatka slobode medija, političke represije i međunarodne izolacije.
Dakle, oba Sputnjikova teksta funkcionišu kao deo istog, dobro poznatog propagandnog okvira: Zapad se prikazuje kao agresor, Rusija kao žrtva, a kompleksni međunarodni odnosi se svode na teoriju zavere. Cilj je da se oslabi poverenje u Zapad i opravda ruska spoljnopolitička i unutrašnja politika.
Autor: Nataša Stanojević
