Jun 2024.
U okviru programa Regionalna inicijativa za borbu protiv dezinformacija „Centar za borbu protiv dezinformacija Zapadnog Balkana: Razotkrivanje zlonamernih uticaja kroz proveru činjenica i analitičko novinarstvo“, predstavljamo vam novu analizu lažnih vesti i dezinformacionih narativa.
Ceo tekst Deklaracije koju je usvojio prvi Svesrpski sabor
Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Srpske usvojile su nacrt Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, na Svesrpskom saboru pod nazivom „Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska“, koji je održan 9. juna 2024. godine. Povodom ove ceremonije, u medijima se pisalo o važnosti ove Deklaracije za celokupni srpski narod, što je poslužilo kao paravan za promovisanje već ustaljenih anti-zapadnih narativa, ali i srpskog nacionalizma.
Važan je društveni i politički kontekst u kome je Deklaracija usvojena. Jasno je da ovaj sabor i pomenuta Deklaracija predstavljaju odgovor na nedavno usvojenu Rezoluciju o Srebrenici, te se o pripremi Svesrpskog sabora govorilo još prošlog meseca. A sve to se dešavalo tokom predizborne kampanje povodom raspisanih lokalnih izbora širom Republike Srbije koji su održani 2. juna. U Srbiji je poslednjih nedelja, široko korišćena sintagma, „Mi nismo genocidan narod“, što u medijima, što na bilbordima. Može se reći da je vladajuća struktura od novonastalih tenzija u regionu napravila podlogu za svoju političku kampanju u cilju pridobijanja što veće podrške građana pred izbore.
Poznato je da su mediji najvažniji instrument kojim vladajuća stranka kontroliše narative koji se plasiraju građanima, a ovog puta je to bilo posebno uočljivo, s obzirom da se poslednja 3 meseca u medijima piše isključivo o Rezoluciji o Srebrenici i kako je važno da Srbija brani svoje nacionalne interese. Teren koji je pripreman za Svesrpski sabor bio je prekriven raznim dezinformacijama, najčešće onim koji krivicu za nestabilnu političku situaciju svaljuju na Zapad.
Na samom početku tekst Deklaracije govori kako „Svesrpski sabor čine predstavnici Srba izabrani u zakonodavne i izvršne organe vlasti, članovi akademija nauka i umetnosti, članovi Sabora Srpske pravoslavne crkve…“. Ovim se jasno pravi polarizacija u društvu i negira svaki vid multikulturalizma. U organima javne uprave su zaposleni i predstavnici drugih naroda, te možemo zaključiti kako se ovim stavom jasno pravi distinkcija između Srba i naroda druge nacionalnosti predstavljenih u državnim organima Republike Srbije.
Dalje se u tekstu navodi da „Svesrpski sabor preporučuje institucijama Republike Srbije i Republike Srpske da deluju jedinstveno i koordinisano kako bi se zaustavila asimilacija Srba u državama regiona“. Ovaj cilj predstavljen u Deklaraciji direktno krši građanska prava i slobode. Postavlja se pitanje zašto bi se Srbija i Srpska (koja je deo druge države, tj. entitet BiH) udruženo pokušale da ograniče pojedincu pravo na izbor da primenjuje različite vrednosti, kulturu, veru i običaje od onih koji su „srpski“. Pored toga se ističe posebna zahvalnost Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čiji će članovi biti predstavljeni u Svesrpskom saboru. Međutim, Srbi koji su pripadnici drugih veroispovesti neće imati priliku da budu predstavljeni. Ovo je samo jedan u nizu primera isključive veze nacije i vere, koju, protivzakonito, promoviše srpska vlast. Ne treba zaboraviti da u Srbiji ne žive samo pravoslavni Srbi i da ovakvim deklaracijama Vlada Republike Srbije stvara sve veće tenzije i podele između različitih etničkih i verskih grupa.
U Deklaraciji se pominje i status Srba na severu Kosova, odnosno „sveobuhvatna represija albanskih secesionista prema srpskom stanovništvu na Kosovu“. Poziva se na primenu Rezolucije 1244 i formiranje ZSO. Politički analitičar Dušan Janjić smatra da je Predsednik Republike Srbije preuveličao „značaj ZSO i da je zanemario sva druga važna pitanja, a kod Albanaca i međunarodne zajednice stvorio privid da će priznati Kosovo de fakto i de jure čim dobije ZSO. Sada odgovornost prenosi na Svesrpski sabor i Skupštinu Srbije što je ispod svakog političkog nivoa“, prenosi portal Danas. Takođe, važno je istaći da je proteklih nedelja, tokom predizborne kampanje i priprema za Svesrpski sabor, medijska pažnja preusmerena isključivo na Republiku Srpsku, a da su odnosi Prištine i Beograda i status Srba na Kosovu bili znatno manje zastupljeni u medijima, kao i u diskursu srpskih zvaničnika.
Potom su nabrojene sve mere u cilju očuvanja i negovanja srpske kulture i srpskog nacionalnog identiteta, gde se posebno ističu porodične i tradicionalne vrednosti kao temeljne vrednosti srpskog društva. „Svesrpski sabor podstiče Republiku Srbiju i Republiku Srpsku da dalje razvijaju zajednički ekonomski, kulturni, socijalni, sportski i duhovni prostor“, u okviru kojih se ističe intenzivnija saradnja u oblasti infrastrukture.
Deklaracija dalje „poziva sve međunarodne aktere da se vrate poštovanju slova Dejtonskog mirovnog sporazuma“, gde se naravno pominje već učestali narativ o nelegitimnom izboru Visokog predstavnika BiH (tema koju je ISAC već obradio u svojoj analizi). Dok se poziva na poštovanje Dejtona, predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik govori o ujedinjenju Republike Srpske i Republike Srbije u intervjuu za ruske medije na marginama sastanka u Sankt Peterburgu. Čini se da predstavnici vlasti Srbije i Srpske imaju skrivenu agendu koja se krije iza Svesrpskog sabora, te kritike ove manifestacije nisu izostale, a one najoštrije su došle iz redova opozicionih krugova.
Pavle Grbović, poslanik i lider Pokreta slobodnih građana istakao je za Danas da „poslanici ovog pokreta neće učestvovati u nacionalističkom vašaru koji neće doneti ništa dobro ni Srbima, ni Srbiji a ni regionu“, dok poslanik Srbija centar, Slobodan Cvejić govori kako „ova najnovija cinična javna predstava služi daljoj medijskoj i političkoj manipulaciji i sluđivanju građana Srbije i Republike Srpske. Dok građani sve teže sastavljaju kraj sa krajem, a međunarodni položaj zemlje se pogoršava, vladajući režim se sakriva iza neodgovornih i kvazi-suverenističkih predstava koje dugoročno ugrožavaju stabilnost naše zemlje“.
Ovim događajem svedočimo ozbiljnoj političkoj i medijskoj propagandi koja se prenosi putem televizije, novina, portala, koji su većinski kontrolisani od vladajuće elite. U trenucima krize i političkih tenzija, uočljiv je rast nacionalizma i istovremeni pad slobodnih medija. Ukoliko se održi ovaj apsurd, televizije sa nacionalnom frekvencijom će nastaviti da prenose ovakve nacionalističke ceremonije, režimski mediji će pisati o pobedi srpskog sveta, a građani će kao i uvek ostati uskraćeni za istinite informacije.
Autor: Nataša Stanojević
